Šta znači “prosječna zarada” ako je većina nema?
Monstat je danas saopštio da je prosječna neto zarada u Crnoj Gori u februaru iznosila 511 eura i nije se mijenjala u odnosu na januarsku.
Taj iznos mnogima zvuči nerealno, s obzirom da većina zaposlenih radi u sektorima gdje je prosječna plata 350 eura i niže, ali se protiv statistike ne može. Za sve ove podatke, zvanična statistika Crne Gore ima svoje ili uvezene metodologije koje su manje-više usklađene s evropskim statističkim standardima.
Pa, zaista, kome trebaju ove nerealne cifre? Investitor je već pisao o tome:
Na ovu temu je i Maja Krek pisala i njen tekst je objavljen na portalu Peščanik. S obzirom da se stanje u Srbiji ne razlikuje drastično a da se i kod njih statistika ne podudara s opštim osjećajem standarda građana, prenosimo tekst u originalu:
Otkako su, usled restauracije kapitalizma, društvene nejednakosti u Srbiji počele rapidno da rastu, nismo imali priliku da ih vidimo u ogoljenim brojkama – decenijama nam se statistički pokazatelji ekonomskog (blago)stanja serviraju u najšturijem vidu, preko BDP-a i “prosečne zarade”, koji nam zapravo ne govore ništa o načinu na koji su “društveni proizvod” ili zarade raspodeljene u celokupnom stanovništvu.
Zloupotreba statistike se u poslednje vreme zahuktava i ulazi u domen mentalne akrobatike – najbolji primer toga je primena različitih metodologija merenja (ne)zaposlenosti i prosečne zarade. Naime, prema Anketi o radnoj snazi koju sprovodi Republički zavod za statistiku (RZS), ukoliko ste pomažući član u domaćinstvu, ili radite jedan sat nedeljno posao plaćen u novcu ili naturi, ili imate ugovor o delu ili ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, vi se više ne ubrajate u nezaposlene, iako ne uživate prava koja bi zaposleni po Zakonu o radu trebalo da uživaju. Međutim, kada treba da se izračuna “prosečna zarada”, odjednom se više ne ubrajate u zaposlene, već se ta kategorija odnosi samo na one sa ugovorom o radu – što iz ove računice izbacuje upravo one sa najmanjim primanjima, kojima nije garantovana ni minimalna zarada. Već su izražene sumnje u pouzdanost podataka o prosečnoj zaradi onih koji rade za platu u formalnom sektoru, a koje se tiču prezastupljenosti u uzorku preduzeća čiji zaposleni primaju zarade veće od proseka.1
Ako na trenutak zanemarimo sam uzorak na osnovu kojeg se izračunava, šta je još problem sa “prosečnom zaradom” koju nam politički vrh stalno prezentuje kao najrelevantniji pokazatelj ekonomskog napretka? Ona se izračunava kao aritmetička sredina zarada – zbir svih zarada podeljen brojem onih koji zarađuju. U društvima sa izraženom nejednakošću, izrazito visoke zarade nekolicine jako iskrivljuju sliku o zaradama većine.2 Srbija je prema podacima Eurostata zemlja najekstremnijih nejednakosti u Evropi.
Nejednakosti se u ovom slučaju računaju tako što se ukupni prihodi 20 odsto stanovništva na vrhu lestvice (tzv. peti kvintil) uporede sa prihodima 20 odsto stanovništva na dnu lestvice (prvi kvintil). Kao što vidimo na grafikonu, sa prihodima petog kvintila koji su čak 9,7 puta veći od prihoda prvog kvintila, nejednakosti u Srbiji su gotovo tri puta veće nego u Sloveniji, Češkoj ili Slovačkoj, zemljama sa kojima smo do pre četvrt veka delili egalitarnije ekonomsko uređenje. Nejednakosti su u Srbiji danas veće nego u SAD, gde je ovaj kvintilni odnos 8,3,3 a koje možemo posmatrati kao primer zemlje dubokih, a za evropske standarde neobično široko prihvaćenih4 nejednakosti, sa velikim brojem beskućnika i desetinama miliona zdravstveno neosiguranih ljudi.
U statistici postoje i tzv. pozicione srednje vrednosti – modus i medijana – koje su u društvima izražene ekonomske nejednakosti mnogo bolji pokazatelji realnog stanja od aritmetičke sredine. Modus ili modalni prihod bi bio prihod koji se javlja najčešće. Medijana prihoda bi bio prihod čoveka na samoj sredini uređenog niza – polovina ljudi ima veće a polovina manje prihode od toga. Naše državne institucije ne objavljuju podatke o medijani zarada. Na upit novinara lista Danas, RZS je odgovorio da usled načina prikupljanja podataka “ne raspolaže (se) podacima o pojedinačnoj zaradi svakog zaposlenog da bi se mogla računati medijana”.
Ipak, usled preuzimanja obaveza u sklopu pristupanja EU, među kojima je i metodološki ujednačeno praćenje statističkih pokazatelja u svim zemljama članicama i zemljama kandidatkinjama za članstvo, pa i organizovanje redovnog anketnog ispitivanja prihoda i uslova života, sada podatke o raspodeli ukupnih prihoda u Srbiji možemo pronaći na sajtu Eurostata, i to za prethodne četiri godine. I već na prvi pogled je jasno zašto niko ne žuri da širu javnost obavesti o ovim nalazima.
Kompletan komentar možete pročitati na portalu Peščanika.
