Da li je Evropi potrebna unija?
Borbeni grčki ministar finansija Yanis Varoufakis i njegov arhineprijatelj Wolfgang Schauble, bivši njemački ministar finansija, sukobljavali su se oko grčkog duga tokom čitavog Varoufakisovog mandata. Ipak, slagali su se u pogledu centralnog pitanja budućnosti eurozone. Smatrali su da monetarna unija mora postati i politička unija i da nema srednjeg puta.
To je jedna od zanimljivosti koje nam Varoufakis otkriva u fascinantnom prikazu vremena koje je proveo na mjestu ministra finansija.
„Vi ste vjerovatno jedini čovjek [u eurogrupi] koji shvata da je eurozona neodrživa“, navodno mu je rekao Schauble. „Eurozona je pogrešno postavljena. Moramo napraviti političku uniju, u to nema sumnje.“
Naravno, Schauble i Varoufakis su imali različite ideje o ciljevima takve unije. Schauble je političku uniju vidio kao sredstvo nametanja fiskalne discipline koja bi spriječila „neodgovorne“ ekonomske politike u državama članicama. Varoufakis je vjerovao da bi politička unija smanjila pritisak povjerilaca na ekonomiju njegove zemlje i otvorila prostor za progresivne politike širom Evrope.
Ipak, zanimljivo je da su dvojica državnih zvaničnika sa suprotnih krajeva političkog spektra prihvatali istu dijagnozu stanja eura. Ta konvergencija je indikativna za sve snažniji osjećaj potrebe za fiskalnom i konačno političkom unijom, ako zaista želimo da održimo euro u životu i pritom ne ugrozimo ekonomske performanse ili demokratske vrijednosti. Francuski predsjednik Emmanuel Macron zastupa slične ideje. A i lider njemačkih socijaldemokrata Martin Schulz se nedavno založio za „Sjedinjene Evropske Države“.
Ali postoji i alternativan i znatno manje ambiciozan stav da nam ni fiskalna ni politička unija nijesu potrebne. Umjesto toga je potrebno raskinuti veze između privatnih i javnih finansija i tako zaštititi ove dvije sfere od pogubnih uzajamnih uticaja.
Takvim razdvajanjem privatne finansije bi se mogle potpuno integrisati na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile prepuštene pojedinačnim državama članicama. Na taj način bi zemlje izvukle najveću korist od finansijske integracije, dok bi nacionalne političke strukture mogle samostalno da upravljaju svojim ekonomijama. Brisel više ne bi bio babaroga koja insistira na mjerama fiskalne štednje i izaziva bes u državama članicama visokim stopama nezaposlenosti i niskim stopama rasta.
Martin Sandbu iz Fajnenšal tajmsa bio je jedan od najglasnijih zagovornika ideje da funkcionalna monetarna i finansijska unija ne podrazumijeva fiskalnu integraciju. On smatra da je najvažnija reforma u ovom trenutku ukidanje mogućnosti da državna uprava pruža finansijsku pomoć propalim bankama sredstvima iz javnog budžeta. Cijenu propasti banaka moraju snositi njihovi vlasnici i povjerioci.
Sandbu vjeruje da bi se na taj način javne finansije zaštitile od rizičnih poslova banaka; to bi takođe dovelo do uspostavljanja ravnoteže koja oponaša fiskalno dijeljenje rizika između zemalja koje su neto zajmoprimci i zemalja koje su neto zajmodavci. Kada banke naprave gubitak u prvima, troškove bi snosili zajmodavci u drugima. „Ako postoji bankarska unija, nema potrebe za fiskalnom unijom“, kaže on.
Opširnije čitate na bif.rs
