Gorko iskustvo: Moj prvi razgovor za posao u Crnoj Gori

Piše: Elma Hot (LinkedIn)

Pišem ovaj tekst u nadi da će nekom koristiti. Žao mi je što ja neki sličan tekst nijesam imala priliku da pročitam prije svog prvog razgovora za posao.

Diplomirala sam na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta Crne Gore, smjer Elektronika, telekomunikacije, računari. Istovremeno i ponosna i preplašena proslavila sam svoju diplomu.

Na žalost, bez radnog iskustva i nedovoljno spremljena, par dana nakon diplomiranja dobijam termin za intervju. Vjerovatno vas zanima kako se uopšte dobija mogućnost za razgovor o poslu u državi u kojoj svi govore “Posla NEMA!” 🙂 Taj dio je bio lak, naučila sam još ranije da se posao ne čeka nego traži, pa sam poslala e-mail jednoj uspješnoj crnogorskoj firmi. Na e-mail su mi odmah odgovorili da je konkurs završen ranije, ali da žele da dođem na razgovor.

Bila sam ispred zgrade u kojoj se firma nalazi bar 15 minuta ranije i čekala. Formalno obučena i s malom dozom treme. Gospodin koji me primio na razgovor je bio pravnik, odmah mi je objasnio kako ima visoku poziciju u firmi i kako je firma divna. Poslije prijatnog uvodnog dijela, dolazi njegov kolega inženjer. Stariji gospodin, pomalo nezainteresovan, bez najave počinje da me ispituje tj. testira moje znanje iz par oblasti (kako on kaže, iz oblasti koje bi trebalo da nas uče na fakultetu). Odgovaram redom, što ne znam kažem da ne znam. Prođe mi kroz glavu misao kako sam na radionicama o razgovorima za posao čula da poslodavac treba da najavi da će vas testirati ako to planira tokom razgovora. Brzo ubijedih sebe da nisam u pravu.

Kada je inženjer otišao krenuo je ne tako prijatan dio razgovora. Uslijedila su za mene šokantna pitanja:

• Gdje živim?
• Da li sam podstanar? Ko mi je kupio stan? Čime se bave moji roditelji?
• Da li imam momka? Planiram li da se udam uskoro?
• Šta će ti ove studentske organizacije u životu? Imam li još nekih obaveza oko toga?
• Zašto sam kao student pisala naučni rad? Da li mi je neko rekao da se od nauke ne živi?

Vjerovatno nijesam uspjela da sakrijem svoju šokiranost, pa se gospodin pravnik opravdao riječima da u drugim firmama svoje buduće zaposlene pitaju da li planiraju uskoro djecu. Dodao je i da on ne insistira da mu kažem da li planiram da zatrudnim uskoro, mogu reći, a i ne moram.

Kada je krenuo da priča o uslovima, objasnio mi je da se njima ne isplati zaposleni koji u firmi ostaje manje od tri godine, jer oni njega/nju “nauče posao”. Ovo me podsjetilo na priču moga oca kada kupi auto za taxi službu, auto mu se isplati tek nakon određenog vremena. Samo što je gospodin pravnik govorio o ljudima, o članovima svog tima, ne o autu, kompjuteru ili nekoj drugoj opremi.

Na trenutak zamislih sebe kako tri godine sjedim u istoj kancelariji u suterenu, zatrpana papirima. Otjerah i te misli kako bih čula više o uslovima rada.

Rekao mi je da ću pola plate dobijati preko banke, a drugu polovinu “na ruke”. Moj nespretni odgovor je bio “A u redu, to je manje važna stvar”. I da, tada mi je bila manje važna stvar, jer nijesam znala da to znači da će vas osigurati na minimalnu plati i da ovaj dio plate “na ruke” nije baš regularan. Sada znam 🙂

I tako potpuno nespremna doživim na svojoj koži više vrsta diskriminacije i kršenja zagarantovanih prava. I naravno, odlučim da se ne javim do četvrtka uveče. I ne javim se nikada.

I nijesam bila razočarana (dobro, priznajem jesam prvih par dana). Nastavila sam dalje. Sjetila sam se da se sve dešava s nekim dobrim razlogom. Nakon ovog razgovora sam počela da radim na fakultetu. I tamo sam shvatila da sam bila upravu, da su studentske organizacije divna stvar i da je nauka divno zanimanje. Od prave nauke ljude žive i zbog prave nauke ljudi žive zdraviji i bolji život.

A ko zna, možda sam imala ovako loše iskustvo s prvim razgovorom za posao baš da bih sada (nakon više od dvije godine) pisala ovaj post i podijelila s vama svoje iskustvo.

Autorka je suosnivač start-upa BeeAnd.me