Kineski paradoksi i mogućnosti promjene

Ovih dana je u Kineskom institutu u Njujorku održana zanimljiva rasprava o kineskoj ekonomiji.

Najveći spor dogodio se između panelista Pola Kliforda, autora knjige „Kineski paradoks – na prvoj liniji ekonomske transformacije“ i panelistice Ana Li, bivše investitorke s Wall Streeta i autorke knjige „Hoće li pasti kineska ekonomija?“.

Kliford je nastojao da dokaže da Kina treba sveobuhvatnu političku i ekonomsku reformu ako želi nastaviti rast. U svojim istraživanjima, Kliford je dvadeset godina blisko sarađivao s kineskim državnim preduzećima i bilježio njihova iskustva. Zaključio je da je kineski stil upravljanja stvorio strah da se reforme neće sprovoditi ako Kina u svom današnjem obliku uspije kao zemlja i ekonomija.

„Puno ljudi u Kini brine prevelika samouvjerenost režima. Ali neke kompanije se brinu da nedostatak reformi ograničava njihovu okretnost na tržištu. Sjena politike budi u mnogima tjeskobu“, zaključio je Kliford.

Ana Li je rekla da nije saglasna sa mišljenjem da je reforma u Kini vjerovatna i da je uopšte potrebna.

„Kina nikada u istoriji nije imala demokratiju. Ali na kraju je sve ispalo u redu. To im nije spriječilo inovacije“.

Dodala je da je suludo očekivati da će se Kina reformisati u smjeru koji bi odgovarao zapadu.

„To je nešto što se neće dogoditi“, smatra ona.

Osnivač instituta i moderator Jan Bremer rekao je da je ekonomski razvoj Kine zaista zapanjio sve involvirane stručnjake koji se bave Kinom. Ipak, kaže da je novi talas pritiska na medije i povlačenje brojnih zapadnih knjiga iz škola aktuelizovalo pitanje o mogućnosti političkih reformi koje bi pomogle očuvati ekonomski rast.

Tokom te dugotrajne i žestoke diskusije, Kliford se složio da se jaz između Kine i drugih zemalja po pitanju inovacije smanjuje.

„Ali još uvijek, u mnogim područjima Kina za oko 20-25 godina zaostaje za SAD-om“ upozorio je Kliford, dodavši da se uprkos tome što Kina nije super sila i prijetnja kakvom je mnogi vide SAD mora štititi od agresivne krađe tehnologije.

Li se s time nije saglasila.

„Kina jeste supersila. Američki investitori su više pažnje posvećivali Kini nego Silicijumskoj dolini“, dodala je.

Bivša investitorka je obratila pažnju učesnika da su Kina i SAD trenutno podjednaki u razvoju vještačke inteligencije. Takođe je rekla da Kina pokušava da kopira model SAD u pogledu vezivanja valute i naftnih ugovora.

„Tako Kina čini yuan međunarodnim što mu pomaže u dobivanju statusa rezervne valute. To je veliki korak ka jačanju međunarodnog uticaja“, kazala je ona.

Komentarišući optužbe Trampa da Kina krade američku tehnologiju, Li je rekla da se krađe događaju svima po svijetu. Kao poseban primjer, istaknula je europske žalbe da SAD krade njene naučne napretke.

„Kina nema potrebe za krađom od Amerike zato što već ima dovoljno kapaciteta za razvoj svoje tehnologije“, zaključila je ona.

Bremer je na kraju rezimirao da se kineski sistem neće promijeniti.

„U tome je draž; niko ne zna koji će politički model na kraju prevladati”, ocijenio je on.