Stiv Džobs je davno rekao da najbolji menadžeri nikada ne žele da budu menadžeri. Nauka je sada to potvrdila

Stiv Džobs zasigurno nije sam napravio Apple; kada je umro, kompanija je imala oko 40.000 zaposlenih. Budući da je Džobs navodno komunicirao direktno sa samo oko 100 zaposlenih, Apple je, naravno, zaposlio stotine menadžera.

Evo šta je on, 1985. godine, govorio o ranom procesu regrutovanja i zapošljavanja menadžera:

“Bićemo velika kompanija, mislili smo. Pa hajde da zaposlimo ‘profesionalne menadžere’. Krenuli smo u taj poduhvat i unajmili gomilu profesionalnog menadžmenta, a to uopšte nije dalo očekivane rezultate. Znali su kako da se snalaze, ali nijesu znali ništa.”

Preduzetnik Džef Haden piše da je i on napravio istu grešku, kada je trebalo da popuni poziciju supervizora proizvodnje u svojoj kompaniji.

Ovo je njegova priča:

Odluka se na kraju svela na dva kandidata. Jedan je radio 15 godina. Imao je odlične tehničke vještine. Isticao se u obuci novih radnika. Bio je bistar, energičan i privlačan. Bez obzira na to, zabrinjavala je činjenica da nikada nije imao formalnu lidersku ulogu. Drugi je bio na raznim vodećim pozicijama i nedavno je vodio tim koji je fabrici donio ISO certifikat.

Zato sam krenuo putem „dobar menadžer može da upravlja bilo gdje“ i unaprijedio „profesionalnog menadžera“.

Ispostavilo se da sam bio u pravu.

I pogrešno. Dobar menadžer, zapravo, može da upravlja bilo gdje, a bio je dobar u tome. On je sprovodio pravila. Osigurao je da ljudi prate procese. Sproveo je evaluacije učinka, kreirao razvojne planove, pratio rezultate – definitivno je ispunio ulogu.

Ali on nije uradio posao.

Evo opet Džobsa:

“Znate ko su najbolji menadžeri? To su veliki individualni saradnici koji nikada, nikad ne žele da budu menadžeri. Na kraju odluče da žele da budu menadžeri, jer niko drugi ne može da odradi tako dobar posao kao oni”.

U mom slučaju, nije mi trebalo neko da upravlja onim što smo već uradili. Trebao mi je neko frustriran našim trenutnim nivoom produktivnosti. Nekoga koga iritira naš trenutni nivo kvaliteta. Nekoga koga je nervirala činjenica da je vrlo malo zaposlenih u radnji unaprijeđeno na više položaje.

Trebao mi je neko ko želi da bude menadžer jer je to bio jedini način da osiguraju da ekipa postigne ono što je sposobna da postigne. Nije mi trebao supervizor proizvodnje. Trebao mi je neko ko želi efikasnije da izbaci proizvod i ko ima tehničke vještine da to ostvari.

Što se tiče liderskih vještina? To je mogao da nauči. (“Veliki lideri se uglavnom stvaraju, a ne rađaju”)

Osim toga, njegovi zaposleni bi vjerovatno previdjeli njegov nedostatak profesionalnih menadžerskih vještina. Studija iz 2015. objavljena u “Industrial and Labor Relations Review” otkrila je da imati šefa koji se ističe u “sposobnosti da se posao efikasno obavi” ima daleko najveći pozitivan uticaj na zadovoljstvo poslom kod zaposlenih.

Istraživači su zaključili: “Ako vaš šef može da radi vaš posao, veća je vjerovatnoća da ćete biti srećni na poslu.”

Sljedeći put kada budete donosili odluku o unapređenju, pobrinite se da uzmete u obzir odličnog individualnog saradnika koji možda ne želi biti menadžer, ali očajnički želi da obavi zadatke.

Jer uspjeh se uvijek svodi na rezultate. Ne na ono ko upravlja.