Zašto bi trebalo da posjetite Baku – grad vjetra, prijestonicu vatre

Azerbejdžan još nije na top listi crnogorskih turista, ali je nesumnjivo da će direktna sezonska aviolinija iz Tivta do glavnog grada te zemlje, Bakua, to promijeniti.

A Baku zaista ima šta da pokaže. U Podgorici radi agencija EurAsia Travel DMC, preko koje možete organizovati putovanje i vidjeti ovaj prekrasan grad.

Grad vetra i zemlja vatre

Na persijskom u prevodu Baku znači Grad vetra. Čim kročite u ovaj grad biće vam kristalno jasno zašto je tako i ako ga poput mene posetite u avgustu ili nekom drugom letnjem mesecu, bićete prezadovoljni zbog toga. Međutim, kažu da zimi opasno “reže” poput košave. Vetar tokom cele gotine nosi i veliku prašinu, a ukoliko šetate uz samu obalu Kaspijskog jezera osetićete i miris naftnih bušotina koje su svuda oko grada.

Baku je glavni grad Azerbejdžana, odnosno Zemlje vatre. Osim prirodnog bogatstva u nafti i zemnom gasu, postoji još nešto što Azerbejdžan vezuje za vatru. To je religija zoroastrizam, s kojom sam prvi put imala priliku da se bliže upoznam prilikom obilaska Hrama vatre u naselju Surahana, 30 km od Bakua. Nekada je bila “službena” monoteistička religija sasanidske Persije. Dobro u zoroastrizmu je Ahura Mazda, koga je predstavljala vatra, kao simbol čistoće i moći. Teritorija hrama Atašgaha je poznata u celom svetu kao jedinstveno mesto izlaska prirodnog gasa iz zemlje. Sazidan je u III veku “tamo gde su gorele večne, neugašene vatre”. Ostaci nekadašnjeg svetilišta vrlo su pažljivo restauirani i sada živopisno dočaravaju kako je na ovom mestu izgledao život pre više stotina godina.

Nafta je prošlost, sadašnjost i budućnost

Baku je prvi grad na svetu u kome je eksploatisana, primenjena i prerađena nafta. Bilo je to 1847. kada je na Bibi-Ejbatu prvi put izbila nafta. Tada je i počela njena eksploatacija na industrijski način. Godine 1872. braća Nobel su u Bakuu osnovala prvu naftnu kompaniju. Nakon toga su u zemlju počeli da neprestano dolaze preduzetnici sa svih strana sveta, nastojeći da ugrabe svoje naftno polje, a bogatstva su stvarana preko noći.

Otkad je ova država na južnom Kavkazu postala nezavisna od Sovjetskog saveza 1991. u taj deo sveta ušle su i zapadne naftne kompanije koje profitiraju od enormnih resursa. Azerbajdžanske naftne rezerve se procjenjuju na 14 milijardi barela.

Ni danas ne morate mnogo da zalazite na periferiju da biste videli ekspoataciju nafte ili gasa. Oni su sinonim za bogatstvo i sigurnu budućnost.

Mladi imaju perspektivu ukoliko se bave naftom, država stipendira najbolje da studiraju na svetskim koledžima i potom se vrate. Otprilike tako je glasio odgovor našeg lokalnog vodiča na moje pitanje koliko Vlada brine za budućnost mladih i kakva im je perspektiva u zemlji.

Devojačka kula i Plamene kule

Devojačka kula još od XII svedoči razvoju ovog grada. Danas je njena unutrašnjost savremeno adaptirana u muzej koji priča priču iz vremena kada Azeri još nisu ni postojali i kada je Baku bio prestonica države Širvanšaha.

Kada se popnete na plato na vrhu na dlanu ćete imati ceo grad. U daljini će vam se ukazati čuvene Plamene kule, moderni neboderi (visine 190 metara) koji nisu mogli da vam promaknu sve i da ste do sada videli samo jednu fotografiju Bakua, a tik ispred je Stari grad koji će vas na prvu zbuniti kontrastima.

Unutar njegovih zidina su između gomile autentičnih prodavnica tepiha i antikviteta u uskim krivudavim ulicama smeštena predstavništva naftnih kompanija i ambasada, sa “prikladnim” skupocenim automobilima. Više vas neće zbuniti ni niz moderno uređenih hotela ili kafića u koji se umetne pokoji nacionalni restoran. Izvan zidina su čuda moderne arhitekture podignuta kao posledica nagle idustrijalizacije i naftne revolucije. Kao ram za sliku mondenskog mesta tu su privatne plaže.

Koliko su spremni za turiste

Želeći što više da se približi Zapadnom svetu glavni grad Azerbejdžana je bio domaćin Eurosonga maja 2012, zbog čega su odnosi sa susednim Iranom bili prilično napeti, kao i prvih Evropskih igara juna 2015. Mnogo novca su uložili u organizaciju oba događaja i sve je izgledalo spektakularno.

Jedna od novina u gradu, uvedena kao atrakcija za turiste tokom Evropskih igara, a koja je nastavila da živi i posle je ljubičasti taksi, pandan londonskom žutom. Em je cena niža od regularnog (koji je u rangu sa beogradskim), em je zabavno iskustvo. Da, to sam pomislila, ali nije bilo zabavno što sam se dva puta jedva sporazumela sa taksistima dokle idem, iako sam držala karticu sa adresom hotela. Ok, možda su neki drugi prevozili tih 6.000 učesnika Evropskih igara.

Što se same kuhinje tiče – ako vam se dopada turska uživaćete u azerbejdžanskoj hrani.

Nova Venecija

Jedan od mojih saputnika u Bakuu konstatovao je da je tu video više mercedesa nego u Nemačkoj. I ja sam tu videla više prodavnica luksuznih brendova nego u Parizu. Gucci, Dior, Tiffany, Dolce i Gabana za velike i male (postoje specijalizovane radnje za decu sa potpisom ovih brendova)… mame vas duž grandiozne Nizami ulice, smeštene tako da vam je i Kaspijsko jezero na dohvat ruke.

Ima Baku nešto i od preproznatljivog duha Venecije. U jednom delu predivno uređenog šetališta uz Kaspijsko jezero, tik uz Muzej tepiha (u obliku tepiha!) je popularni lounge klub koji ima kanal kroz koji možete da se provozate gondolom. Ali izgleda da je to tek početak nove Venecije, jer je planirano je da se izgradi i 41 veštačko ostrvo u Kaspijskom moru, koje će biti povezano sa 150 mostova i gde bi trebalo da živi veliki broj ljudi.

Vile i udžerice

Kada sam se probudila u Bakuu dolazeći autobusom iz Gruzije duž celog puta dočekale su me zgrade boje pustinjskog peska. Više od njihove lepote fascinirala me je njihova usklađenost. Centralne ulice u ovom gradu izgledaju moćno i nepretenciozno u isto vreme.

Ubrzo sam shvatila da raskošni i skromni Baku vode paralelne živote, kao da su gotovo preciznim hirurškim zahvatom odvojeni jedan od drugog. Posmatrala sam ljude pokušavajući da na njihovim licima “pročitam” da li su srećni i zadovoljni koliki god da je njihov imetak.

Jelenu je ovaj grad oduševio i stavila bi ga ispred mnogih drugih u kojima je živela, a prošla je više od pola sveta. Posebno mi je skrenula pažnju na mnoštvo parkova i zelenih površina, među kojima se posebno svojom lepotom ističe Park kulture, sa statuom Golub mira, simbolom grada. I da, oni su zaista veoma skladno uređeni i čine Baku prijatnim mestom.

Blatni vulkan u Gobustanu

Obilazak blatnog vulkana u Gobustanu, jednog od preko 300 relikata nekadašnje intenzivne vulkanske aktivnosti, bio mi je najupečatljivije iskustvo celog boravka u Azerbejdžanu i to ne samo zato što je čudo prirode, već zato što sam imala priliku da upoznam Azere koji žive petnaestak kilometara izvan prestonice. Rekla bih skromno i lagano. Svojim kolima su nas prilično nepristupačnim putem odvezli da vidimo siva prostranstva sa kupolicima iz kojih izbijaju blato i gasovi. Mada izgledaju vanzemaljski, vrlo su “miroljubivi”.

Scena koju ću pamtiti makar obišla celu zemaljsku kuglu, a akteri su gore pomenuti lokalci koji su nas svojim automobilima dovezli do ovog mesta. Čekanje da dođe još jedan auto se odužilo, nervoza među nama je rasla jer nismo više mogli da se branimo od jakog vetra i prašine, pa je jedan od prisutnih vozača otvorio sva vrata i odvrnuo tamošnju narodnu muziku (melos bi vam bio vrlo prepoznatljiv!) do daske. Za tili čas počela je žurka na otvorenom, a prednjačila je starija garda. Njegov kolega je verovatno umislio da je na setu emisije Top Gear i počeo je da iz sve snage potpisuje svoju staru ladu po nepristupačnom terenu. Ali neće fotografije i video zapisi će ostati samo u privatnoj arhivi, za uspomenu i dugo sećanje.