Zašto Stiv Džobs i Bil Gejts svojoj djeci nijesu davali mobilne telefone

Ljudi koji najbolje znaju kako neka stvar funkcioniše često zaziru od nje. Stručnjaci za tehnologiju znaju kako telefoni zaista rade i mnogi od njih ne žele da im djeca budu ni blizu tih sprava.

Zaziranje koje se polako krčkalo u Silicijumskoj dolini preraslo je u konsenzus: priča o prednostima ekrana kao obrazovnih alatki je prenaduvana a rizik od zavisnosti i ometenog razvoja je visok. Sada je u toku debata o tome koliko vremena sa telefonom je u redu.

“Ne koristiti mobilni je mnogo lakše nego provesti malo vremena pred ekranom”, kaže Kristin Stečer, bivši istraživač društvenih mreža, udata za inženjera iz Facebooka.

“Ako ga nakratko djeci dam, ona samo žele još.”

Stečerova (37) i njen suprug Rušab Doši istraživali su prednosti i mane vremena provedenog pred ekranom i došli do jednostavnog zaključka: ne žele tako nešto u svom domu. Njihove ćerke stare pet i tri godine nemaju “budžet”, vrijeme koje mogu da provedu ispred ekrana. Jedino kada im je tako nešto dozvoljeno jeste kada dugo putuju kolima ili avionom.

Nedavno je Stečerova malo ublažila njihov pristup. Svakog petka porodica pogleda jedan film, piše beogradski Nedeljnik a prenosi B92.

Atena Čavarija, koja je radila kao izvršni asistent u Facebooku a sada je u filantropskom odeljenju Marka Zakerberga – “Inicijativi Čan – Zakerberg”, kaže:

“Uvjerena sam da u telefonima čuči đavo i uništava nam djecu.”

Čavarija je svojoj djeci mobilne telefone dozvolila tek kada su krenuli u srednju školu, a čak i sada zabranjuje njihovu upotrebu u kolima i žestoko ograničava vrijeme upotrebe u kući.

“Drugi roditelji me pitaju da li se brinem što ne znam gdje su mi djeca kada ne mogu da ih nađem”, kaže Čavarija. “Ja im odgovaram da ne moram da znam gdje su mi djeca svake sekunde.”

Za dugogodišnje lidere tehnološke industrije to što sada gledaju kako sprave na kojima su radili utiču na njihovu djecu djeluje kao obračun sa njihovim životom i djelom. Među njima je i Kris Anderson, bivši urednik portaal Wired, sada izvršni direktor kompanije koja se bavi robotikom i dronovima.

“Na skali između kokaina i bombonice, bliže su kokainu”, rekao je on o mobilnim telefonima, ajpedima i tabletima. Tehničari koji su radili na ovim proizvodima i pisci koji su pratili tehnološku revoluciju bili su naivni, kaže on.

“Mislili smo da možemo to da kontrolišemo. A ovo je izvan naše moći kontrole. Oni udaraju direktno na centre zadovoljstva mozga koji se razvija. Mi kao roditelji to ne možemo da shvatimo.”

On ima petoro djece i 12 pravila koja uključuju: bez telefona do ljeta pred srednju školu, bez tableta, ajpeda, laptopova u spavaćim sobama, bez društvenih medija do 13. godine. Loše ponašanje? Kazna je 24 sata bez pristupa internetu.

“Nijesam znao šta radimo njihovim mozgovima sve dok nisam vidio simptome i posljedice”, rekao je Anderson.

Tim Kuk, izvršni direktor Apple-a rekao je ranije ove godine da svom nećaku ne bi dozvolio da koristi društvene mreže. Bil Gejts je svojoj djeci dozvolio da koriste mobilne telefone tek kada su bili tinejdžeri. Stiv Džobs nije dozvoljavao svojoj djeci da priđu ajpedima.

Oni koji su dozvolili svojoj djeci pristup ekranima sada moraju da iz izvlače iz zavisnosti tako što im objašnjavaju kako tehnologija funkcioniše.

Džon Lili, bivši direktor Mozile, kaže da pokušava da svom 13-godišnjem sinu objasni da njime manipulišu oni koji su izgradili tehnologiju.

“Kažem mu da je neko napisao kod zbog koga se on osjeća tako kako se osjeća”, kaže Lili.

Drugi roditelji iz Silicijumske doline kažu da postoji način da vrijeme provedeno pred ekranom mobilnog ili tableta bude manje toksično.

Rene Diresta, istraživač Centra za humanu tehnologiju, ne dozvoljava pasivno provođenje vremena sa mobilnim ali dozvoljava kratke, stimulativne igrice. A tu su i oni koji se ne slažu sa dijagnozom da su mobilne naprave opasne.

Džejson Tof (31) koji je vodio video-platformu Vine a sada radi za Google, dozvoljava svom trogodišnjem djetetu da se igra na ajpedu za koji smatra da nije ništa bolji niti gori od knjige.

“Naprotiv. I mislim da govorim u ime mnogih roditelja koji se iz straha od osude boje to isto da kažu”, rekao je Tof. On kaže da je kao mali odrastao uz televiziju.

“Mislim da sam ispao sasvim okej!”