Mišković: To da li će neko biti lider, vidi se u ranom djetinjstvu

Piše: Miroslav Mišković

Pitanje koje se najčešće postavlja kada se govori o formiranju menadžera i preduzetnika je da li se lider stvara ili se kao takav rađa. Moje iskustvo govori da se i stvara i rađa.

To da li će neko biti lider može da se vidi još u ranom detinjstvu. Da li imamo predispozicije u određenoj sferi, da li se u nečemu ističemo, da li imamo taj dodatni žar i ambiciju u sebi – pokazujemo još kao deca.

Neću da tvrdim da je to bilo odlučujuće, ali sećam se da sam bio predsednik odeljenske zajednice u srednjoj školi. Drugari su pravili štos, pa sam ja bio važan, a oni su bili moji telohranitelji, zaklanjali su prozor da me neko ne ubije i slične tinejdžerske igre. Jeste to bila samo zabava, ali možda je i nešto govorila o mojoj ambiciji.

Ipak, ako neko ko kao mlad ima određene predispozicije za lidera, a kasnije ne radi na sebi i na sopstvenom razvoju, onda te predispozicije ništa ne vrede. Lider se stvara znanjem.

Predispoziciju možemo posmatrati kao talenat u sportu. On jeste važan, ali ništa vam ne vredi ako ne trenirate 7 ili 8 sati dnevno. Mi stariji pamtimo Dražena Petrovića koji je kao mlad, a već izuzetno perspektivan košarkaš, sam ujutru otključavao halu i hiljade lopti ubacivao u koš. Sam. Onim nešto mlađima bliži je primer Cristiana Ronalda. Takva fudbalska veličina, toliko zarađenog novca, ali njegova motivacija nema granica. Zbog toga je najbolji, a ne zato što je kao klinac imao talenta.

Dakle, lider se i rađa, ali i stvara. I najbolji je kada ima obe ove osobine – i urođenu ličnost, i veliku želju da napreduje učeći.

Šta se događa ako biznismen, ili menadžer (a ja ovde govorim pre svega o biznisu) ima samo jednu od ovih osobina? Ja lično nemam nikavu dilemu. Između onog ko poseduje talenat, ali ne i radne navike; i onog ko ima manje prirodnog dara, ali pametno i vredno uči, uvek ću odabrati ovog drugog. Uveren sam da će biti bolji lider nego onaj ko na svojim dobrim osobinama nije dovoljno radio.

Zato danas, kad vidim mladog čoveka pred sobom, volim da vidim tu dodatnu energiju – kada ruke nemirno drži, kada se brzo kreće, kada sa strašću govori i nervira se oko toga što govori. Neka govori i pogrešno, treba ga pustiti, ako vidite da to radi iz stomaka i sa entuzijazmom.

Velika se rasprava otvorila o mojoj tvrdnji da mlad čovek, obrazovan, ambiciozan, ne može u kompaniji da radi kao „potrčko“, jer ćete takvog čoveka vrlo brzo izgubiti. Mogu da razjasnim: on ne sme da radi besmislene poslove, kojima neko od starijih leči svoje komplekse ili pokriva sopstvenu nesposobnost. Ali naravno da mora da zna i da razume operativne poslove u biznisu. Onaj ko treba da vodi sistem, teško će to raditi ako ne poznaje osnovne funkcije u njemu. Neće biti autoritet ni za jednu službu u kompaniji ako ne bude znao bar njenu logiku i principe na kojima radi.

Lično sam prošao put od dna, a slobodan sam da kažem, do vrha. Počeo sam kao pripravnik, mlađi referent, pa referent i viši referent, zatim šef, direktor, pomoćnik generalnog i generalni direktor (u Župi, Kruševac). Osnovao sam kompaniju Delta i postao njen direktor, a kasnije predsednik. Nije mi taj put smetao u karijeri, naprotiv, učinio je da dobro razumem mnoge aspekte poslovanja i da kasnije kvalifikovano razgovaram i o finansijama, i o bilansima, i o strateškim planovima. Da razgovaram, naravno ne da znam te poslove bolje od stručnjaka koje sam angažovao. Uostalom nije čudno što u jednom InterContinentalu postoji pravilo da ne možeš da postaneš direktor ako ne znaš da namestiš sobu.

Mladim kolegama uvek kažem da ne štede sebe u početku karijere. To je vreme kada se najviše radi, kada ispitujemo sopstvene granice. Početne godine neće rešiti sva životna pitanja, ali hoće postaviti temelje za sve što čovek kasnije može da ostvari. Ako se izuzetno angažujemo u prvih nekoliko godina radnog veka, to je osnov da ostvarimo dobru karijeru i da onda u njenim plodovima uživamo. Mnogo duže nego što je trajao period početnog odricanja. Kasnije dolazi period u kome posao donosi benefite, standard, bolje uslove života i sve ono što jesu rezultati uspešne karijere.

Iako su ljudi skloni da veličaju sopstvenu mladost, ja mislim da je danas situacija za mlade ljude u poslu mnogo povoljnija nego što je bila u vreme moje generacije. Pre svega zbog toga što danas svi imaju priliku da brzo uče, samo ako to žele. U vreme kad smo mi počinjali u poslu, bilo je veoma teško doći do znanja. Ono je bilo ili formalno, ili je obrazovanje dugo trajalo, ili ga jednostavno nije bilo. Danas kada je sve na internetu i kada su komunikacije otvorene 24 sata, ne može da nauči samo onaj ko to ne želi. O uzgoju jabuka ili o trgovini na berzi, svejedno je.

Na kraju, ako formiramo lidera, uveren sam da on mora da ima širinu. Neophodno je da poznaje što više oblasti, može to biti slikarstvo, sport, film, knjige, psihologija ili humanitarni rad. Neophodno je jer lider mora da ima lični autoritet i integritet, mora da zasluži pažnju u oblastima života koje izlaze iz okvira uskog posla kojim se bavi.

Cenim obrazovanje, pa i ono formalno iako na njega imam dosta zamerki. Ali to što neko ima sve desetke u indeksu, to uopšte ne govori da je dobar za lidera. Treba biti jasan: da, čovek sa puno akademskog znanja je veoma koristan za kompaniju. On je odličan u operativnom biznisu, za kompaniju je veoma važno da ima kvalitetne profesionalce na svakoj poziciji i eksperte za pojedine delove poslovnog procesa. Takav ekspert može, i obično i dobro zarađuje na svojoj poziciji. Ali važno je da se razlikuju ove funkcije, da neko može biti odličan stručnjak, ali i da se prepozna da nema osobine za vođu tima.

Uostalom, niti mogu, niti treba svi da budu lideri.

Izvor: SEEbiz, Delta Holding