Dnevnik jednog vlasnika biznisa

Piše Ivan Rečević

Dragi dnevniče,

Dugo nisam ništa pisao. Ne zato što se ništa nije događalo, već je stvarnost bila veoma burna i oduzimala mi je većinu budnog vremena. Ovo nije izgovor, nego iskreno objašnjenje otkud manjak vremena neophodnog za kvalitetno pisanje misli, razmišljanja i događaja.

Šta se dešavalo u međuvremenu?

Nova firma

Želeo sam da novi proizvod, koji je nastao unutar firme, odvojim od glavne delatnosti. Jednostavno, nus proizvod koji je nastao pokazao se kao veoma unosan. Mali troškovi, a odlična cena u prodaji.

Tim koji je radio na tome je fantastičan. Ponudio sam im da budu partneri u novoj firmi i da ubiraju procenat od prodaje jer su veoma dobro razradili svaki element i proizvodnje/produkcije i same prodaje. Naravno, to bi nosilo određenu odgovornost i učešće, ali je proizvod sjajan i može se prodavati i van granica zemlje.

Nisu prihvatili. Po njihovim rečima, ne žele tu odgovornost i potencijalno duže radno vreme.

Nisam uspeo da ih ubedim. Da li se plaše ili ne žele da promene stil života? Nisam želeo previše da ulazim u problematiku i da ih prisiljavam na nešto što ne žele. U cilju im je samo bilo da nastave da rade.

I dalje se pitam da li je u pitanju manjak želje ili nedostatak entuzijazma?

Novi radnici

Poslednjih meseci sam tražio nove radnike. Teško je reći da ih nema na tržištu rada, ali imaju zahteve koje ne mogu da ispunim.

Tražili su da ne budu zaposleni, već da im platu isplaćujem preko njihovih preduzetničkih radnji. Tačnije bruto iznos, kako bi im više ostajalo kada podignu novac. Nisam uspeo da ih ubedim da time nisu previše zaradili jer ih iza ugla (sledeće godine) čeka porez, nemaju kvalitetno rešeno penziono, socijalno i lekarske usluge i da drugi koji žive oko njih, a oslanjaju se na državu i njene institucije neće dobiti neophodne novce.

Izgubio sam ih kod objašnjavanja da rupu na putu neko treba da plati kako bi se popravila, a pomaže svima.

Novi načini dobijanja usluge i servisa

Naučili smo kako da dođemo do novih tržišta uz pomoć interneta. Razne mreže za oglašavanje, marketing, pronalaženje novih kupaca za koje nismo ni znali. Sve u svemu sjajna stvar.

Onda su me iz računovodstva obavestili da svaki novi dobavljač van zemlje mora da dostavi određene papire iz poreske službe svoje matične zemlje, koji moramo da prevedemo i dostavimo poreskoj. Svake godine.

Pokušao sam da objasnim da su iznosi mali i da mi se više isplati da platim porez našoj poreskoj, iako je druga strana to uračunala u cenu, nego da trošim vreme i resurse pribavljajući dokumentaciju. Sačekao me je problem druge vrste – svako takvo plaćanje moram da prijavim institucijama najkasnije u roku od 24 sata.

Život u budućnosti

Računovođa mi je rekao: “Ti živiš (i radiš) u budućnosti, ali naši zakoni i akta su stari i ne omogućavaju ti da to što radiš, radiš jednostavno”.

Nisam mogao ništa da uradim sem da slegnem ramenima. Verovatno će doći to vreme da mogu da se posvetim poslu, a da ne moram da razmišljam o minskom polju birokratije.

Prijatelj iz inostranstva

Sreo sam prijatelja iz inostranstva kome sam utrapio sitnice iz radnje zdrave hrane kako bi ih brže poneo u svoju zemlju zajedničkom prijatelju. Nekako je jednostavnije proslediti paket bez učešća Pošte.

Upravo se vratio iz Istočne Evrope sa kojom sarađuje dugi niz godina.

Samo mi je rekao: “U tom delu Evrope se vodi rat između biznisa i činovnika”. Ne između birokratije i biznisa, već između činovnika koje biznis neminovno menja i tera da se ubrzaju i smanjuju. Čudno mesto.

Dragi dnevniče,

Eto, ne znam zašto sam napokon ponovo nešto zapisao. Vreme sam potrošio na objašnjavanje, razumevanje i ples između neobeležene teritorije birokratskih zamki.

Možda neko sličan meni to uspešno prevazilazi. Meni je to svakodnevica.

Preuzeto sa mojafirma.rs